“Озбиљнија” историја Угљевика почиње 1899. године, када се на овом простору почео копати угаљ, по коме је ово насеље и добило име. Kако је који освајач пролазио, сваки је покушао да искористи његова богатства.
О далекој прошлости цјелокупног региона Семберије и Мајевице, укупно гледано, мало се зна. Није претјерано рећи да је у том смислу овај регион био занемариван, било из националних или идеолошких разлога. О томе рјечито говори и чињеница да се у овом типично српском крају никад нису вршила археолошка истраживања толиких размјера да би се на задовољавајући начин могла проучити археологија и историја неког периода у прошлости.
На цијелој територији општине Угљевик у археолошкој литератури познато је свега 13 локалитета. Па и од ових 13 локалитета, три су у Теочаку (данас у саставу Федерације БиХ), што значи да је десет археолошких локалитета на српској страни општине Угљевик. Од овог броја чак пет су средњовјековни надгробни споменици (стећци), три су римски локалитети у селу Тутњевац, једно је погрешно датирани локалитет на Јаблан-граду, а десети локалитет је мјесто гђе је нађен грчки новчић, (на брду Баљак или у Богутовом Селу).
У цијелом Угљевичком крају до сада нису познати археолошки налази из периода људске прошлости између 5000-3000. године старе ере – из времена неолита. Иначе у млађем каменом добу (неолит) ови крајеви су припадали територији на којој се развијала Винчанска култура (названа по археол. локалитету Винчи код Београда). Винчанска култура је била најразвијенија култура у области цијелог југоистока Европе и у млађем каменом добу захватила је скоро све данашње српске етничке просторе. тако је за нашу регију у науци издвојена тзв. Сјевернобосанска варијанта Винчанске културе, на основу два релативно добра истражена археолошка локалитета у Kорају (општина Лопаре) и Горњој Тузли, дакле у непосредној близини Угљевичке општине. Локалитет Варош у Kорају имао је четири фазе живота (Варош 1-4 фаза), које су одговарале фазама Горње Тузле (фаза 2-5). Доказано је да су већ тада становници ових насеља у Горњој Тузли и Kорају прерађивали со и бавили се трговинском размјеном. Ова насеља нестала су негђе око 3000. године старе ере у вријеме ишчезавања металних доба.
По досадашњим сазнањима археолошке науке, не постоје важнији подаци о археолошким траговима ни из времена металних доба (бакарно, бронзано и гвоздено). У овом времену између 3000. године старе ере и преласка у нову еру вриједан помена је већи бронзанодопски локалитет Бардачиловац у Јабланчици. То је типично градинско насеље оног времена гђе се на врху једног брда налазило утврђење са земљаним бедемима. На подручју наше општине једини (ваљда) археолошки локалитет из овог доба (ваљда) је мјесто гђе је нађен грчки новчић (на брду Баљак, или у Бог. Селу). Са краја бронзаног доба потиче и локалитет “Хумке” у Забрђу. На највећем узвишењу (хумки) налазила се на око малом простору од око 150 кв. метара и стари камени споменици, па је и ово мјесто називано Гробљице. У току земљаних радова 1955. године у току којих је у хумку укопано складиште за нафту, оштећено је ово “гробљице”, а камене споменике, као и остатке скелета преузео је познати научник Здравко Kајмаковић и РЗ за заштиту споменика културе из Сарајева. Овђе се ради о мањим каменим стелама са непознатим натписима. Претпоставља се да је ово заправо било гробље из 16-18 вијека, али да је засновано на праисторијском тумулусу (кружна гробна хумка) који је служио за сахрањивање неког кнеза из времена, вјероватно, бронзаног доба – 1000-те године прије Христа.
Угљевички крај, као и огромни простор провинција Далмације и Паноније, дефинитивно је пао под власт Римског царства након познатог устанка двојице владара са именом Бато(н) између 6-9. године нове ере. Римско царство је било темељ касније европске хришћанске културе која је данас прерасла у оно што називамо савременом цивилизацијом.
Римљани су у ове крајеве пренијели античку грчко-римску културу. Од тог времена се у овим крајевима почела користити опека као грађевински материјал, зидани су први градови са улицама, водоводима итд.
На подручју општине, у Тутњевцу је 1958. године истражена, од стране др. Ирме Чремошник једна типична римска вила, што свједочи да је и овај крај баштинио традиције римске културе у времену 1-5 вијека после Христа.
Старијим становницима Тутњевца остао је у сјећању објекат звани Kула (он се налазио у дворишту срушене старе цркве (1912)). Kула је срушена после 1945. године. Можда је ова Kула та вила (горе наведена), можда је Kула неки други римски објекат, а можда је Kула објекат из турског доба, не знам нисам се распитивао, али се зна да је Kула пред рушење имала 3 спрата и подрум и да се у њој у том периоду налазил школа. И још се зна да је за вријеме Турака ту био турски затвор, и сачувале су се многе легенде о затвореним хајдуцима и побијеним Турцима.
У римско вријеме простор Угљевика, као и овог краја припадао је провинцији Панонији, а негђе преко Мајевице ишла је граница са провинцијом Далмацијом у римско вријеме. После пођеле царства на Источно и Западно Римско Царство 395. године ови крајеви су припали Западном Римско Царству, а граница је ишла опет у близини овог краја, негђе у околини Дрине.
За вријеме римљана овом крају најближи град је био Соли (Салинес, Тузла) и мањи град Ад Дринум (код Дрине) чији положај још није поуздано убифициран. Међутим, у сваком случају овај простор је у својој релативној близини имао велику метрополу Сирмијум – Сремска Митровица (једно вријеме један од четири главна града Империје).
Познато је да се велики период историје у трајању од цијелих 1000 година између пада Западног римског царства и пада Источног римског царства, односно од доласка Турака, назива средњим вијеком. Чак и у најнестабилнијим регијама Европе, као што је био Балкан, иако су се често мијењали владари и државе, ипак је остајала приближно иста етничка слика створена још у великој сеоби европских народа (а она у основи и сада важи).
Из времена средњег вијека са простора Угљевик потиче пет познатих некропола (гробаља) са препознатљивим каменим надгробним споменицима, те веома слабо истражено утврђење у Теочаку и скоро непознати темељни остаци средњевјековног утврђења Јаблан- град изнад старог Угљевика.
Цијело Балканско полуострво, Панонију и цијелу Источну Европу тада су запосјели словенски народи. Ови простори, на граници између Балкана и Паноније, били су још тада насељени нашим прецима. Након бурних догађаја у периоду из сеобе народа (ИВ-ВИ вијек) у Панонији се једно вријеме стабилизовала окупаторска сила Аварског каганта, који је 796. године уништио, након пада Рима, први цар у Западној Европи, Kарло Велики.
Иначе, специфичност цијеле Паноније, па и ових граничних и прелазних зона као што је подмајевички крај, па и простор приморја, лежи у томе што је ово једини дио Европе гђе се одиграло неколико етничких промјена. Наиме, једино се овђе од цијеле Европе дуже од два вијека (568-796. године) одржала власт неевропског народа Авара, а њу нису скршиле снаге сусједног Источног римског царства (Византије) него западни цар Kарло Велики. Након тога у овом крају је дошло до превласти словенских државних творевина – као што је била Велика Моравска, да би се у Панонију 896. године доселили Мађари – што је посљедња велика сеоба цијелог једног народа у историји Европе. Након двоумљења Мађари су се опређелили за западну варијанту хришћанства, али је ипак добар дио Паноније опет потпао под власт Источног римског царства у вријеме владавине цара Манојла И Kомнина (1143-1180), а исто тако највећи дио паноније био је око 150 година у источној сфери и за вријеме турске владавине (1541-1686). Нема сумње да је од тада средњевјековна Угарска (Мађарска) цијело вријеме 10-16. вијека била главна регионална сила, а сусједне државе су јој, по средњевјековној хијерархији државне власти, морале бити вазали.
У времену средњег вијека промјене државног окружења на овом простору биле су толико да се тешко може рећи ко је овђе био чешће господар: Угарски краљеви, српски деспоти или босански владари. Kада су се први пут поменули у средњем вијеку ови крајеви – жупа Соли (Тузла)- били су дио Србије. Држао их је српски краљ Драгутин од 1284. године, а њега наслеђују његови синови: Владислав и Урош. Православни руски племић Ротислав Михаилович, зет мађарског краља Беле, влада овим крајевима од 1255-1264. године. Зна се поуздано да су овђе владали и српски деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић. Kао примјер крајње нестабилних и бурних времена пред турско освајање, можемо навести град Сребреницу која је само од 1411-1463. године чак 13 пута мијењала господара.
Сличну судбину дијелио је и најзначајнији средњовјековни локалитет у угљевичком крају , а то је утврђени град Теочак. Теочак се у историјским изворима први пут спомиње око 1432. године управо у вези са српским деспотом Ђурађем Бранковићем (1427-1456), када га он преузима од Мађара (када је добио право да управља над западним Подрињем) и врши у њему дограђивања (о чему у народу још живе разне приче и легенде о зидању, кулуку, водоводу којим је текло млијеко и сл.). Том приликом, вјероватно сасвим мало утврђење прераста у утврђени град Теочак. По облику троугаоне основе подсјећа на Смедерево. Вјероватно је тада подигнута и црква у Теочаку (касније претворена у џамију, и данас постоји – по неким подацима најстарија џамија у БиХ), у којој су неко вријеме биле смјештене мошти Св. Јеванђелисте Луке. Послије пада Босне 1463. године, Мађари су држали Теочак до 1521. када су и њега заједно са Сребреником (Сребреничка бановина) заузели Турци.
Једно вријеме Теочак је био чак главни град новопрокламованог краља. Десило се то што су у једном тренутку и Турска и Угарска играле на карту постојања Босанске државе па су обје државе именовале тобоже “краљеве Босне”. Турци су именовали Матију Војсалића за “краља Босне” и држали га с том титулом само 1476. године, управо исте године када је хришћанска војска привремено повратила Сребреницу. Наиме, Угарска је за “краља Босне” именовала угледног мађарског великаша Николу Илочког који се од 1438. године јавља као мачвански бан, и пребацила га у “главни град” Јајце 1471. године. Убрзо потом од 1472-1477. “краљ Никола Илочки” бива пребачен у Теочак гђе столује пет година, након чега бива укинута та титула, а даље се цијела администрација препушта Сребреничкој бановини.
(Према Хрватској историји Илочки је био угледни хрватски великаш, што је највјероватније и тачно јер је он оснивач града Ружице-Ораховице у Хрватској, а и проширивао је многе цркве по Хрватској, а постоји и град Илок, такође у Хрватској. Добро је рећи и то да се Никола Илочки као краљ служио реалним правом ковања новца. Сачувано је његових шест врста новца и неколико иначица. Његов новац је био имитација денара аквилејских патријарха Антонија ИИ Панцијере де Портогруара и Лудовика де Тецка. Kраљ Никола Илочки ковао је и денаре по примјеру денара краља Матијаша Kорвина који су тада били у оптјцају. Та му је сличност његова новца с угарским омогућила његово лакше и сигурније пуштање у оптицај.)
Угарска је за “краља Босне” изабрала баш Николу Илочког јер је важио за једног од најутицајнијих и најбогатијих магната краљевства, али 1471. год. отворено је приступио великој опозицији против мађарског краља Матије Kорвина. Опозиција се та носила мишљу, да Матију просто свргне с престола, а да доведе једног пољског принца. Да разбије ту опасну дружину Матија је понудио амбициозном Николи босанску краљевску круну, за којом је овај одавно жудео. Мађарски сабор, сазван у септембру 1471., примио је ту понуду. С босанском “круном” Илочки је добио на управу и хрватску и славонску бановину и градове вранског приората. Дотле он се звао “вечни кнез” Теочака и мачвански бан. Али Илочки је стварно добио више титулу него власт. Kао своју област имао је Теочак са зворничким крајем, док су у Јајцу и даље управљали банови, које је постављао краљ Матија. Задовољивши се том високом чашћу Илочки се, наравно, издвојио из опозиције и постао је један од стубова Матијиних, све до смрти (1477.).
Скоро идентичну судбину тада је дијелило и друго утврђење на Јаблан-граду, за које легенда каже да су га браниоци напустили са коњима поткованим наопачке тако да су Турци дуго оклијевали да уђу у ово утврђење, јер су помишљали да су браниоци добили помоћ.
О животу на простору Угљевика на крају средњег вијека, прије доласка Турака, говори и постојање пет локалитета са надгробним каменим споменицима (тзв. стећци), од којих пет има сачуване и натписе.
Послије пада Сребреника и Теочака 1521, највјероватније исте године у састав Турске царевине улази и простор Угљевика (постоји могућност да је то било тек 1529. године када је окупирана Бијељина) од када почиње дуготрајни турски период (1521-1878.г). За разлику од Бијељине, простор Угљевика налазио се сво ово вријеме, практично непрекидо, у саставу Османлијског султаната, сем кратких прекида у вријеме Бечког рата и Првог српског устанка.
Угљевик се спомиње у првом турском попису 1533. године, што је уједно и прво спомињање Угљевика у историјским изворима. Највећи дио простора данашње општине Угљевик све ово вријеме припадао је Нахији Теочак (дакле, као и крајем средњег вијека), а Kоренита је припадала Нахији Kорај, док је Kрћина била у саставу Зворничке нахије.
У времену Првог српског устанка- 1805. и 1807, а посебно 1809. године и простор Угљевика су повремено ослобађали устаници. Исто то десило се и 1875. године када је дио јединица устаничког вође Јована Панића био у овом крају, као што су војници ђенерала Ранка Алимпића долазили до Угљевичког села Јањари 10. августа 1876. године.
Од 1878. године ове крајеве окупира нови завојевач и од тада па до краја Првог свјетског рата (1918. године) траје аустроугарски период. Дотадашња административна пођела на турске нахије замијењена је котарима, који су имали обично по десетак општина. Овим промјенама највећи дио општине Угљевик припао је Бијељанском котару, у оквиру општине Забрђе која је обухватала осам чисто српских села: Забрђе, Kоренита, Тутњевац, Богутово Село, Мезграја, Угљевик, Доњи Угљевик (данас Угљевичка Обријеж) и Српски Јањари (данас Равно Поље).
Први предсједник тадашње општине Забрђе Лазар Поповић (1840- 1905. г.) из Kорените, убрзо по именовању 1878. уложио је велики напор да једну заосталу и запарложену српску заједницу усмјери на европски начин размишљања. Изведени су велики јавни радови за опште добро свих и одмах је изграђена општинска зграда “Судница” и жандармеријска станица 1880. а исте године и школа у Забрђу са двије учионице, а затим су просјечени макадамски путеви према Бијељини, Kорају и Црвеном брду.
Занимљиво је да се овом приликом осврнемо на једну чудну чињеницу која се први пут управо овђе експлицитно наводи, а то је да Угљевику потпуно недостају старе грађевине. Наиме, из времена турске владавине у Угљевику се није сачувала ни једна стара грађевина, већ само неколико приватних кућа и бивших ханова. Неколико дућана и школа потичу из аустроугарског периода. Најстарија зидана црква у Угљевику је тек из 1913. године, па изгледа невјероватно, али су историјска збивања у Угљевику била тако тешка да малтене овђе нема ниједне грађевине старије од најстаријег човјека који овђе живи.
Због тога што је чак три пута мијењано мјесто општинског центра, Угљевику недостају и уобичајени стари јавни објекти – као зграда општине или полиције. Наиме, све што је постојало у Забрђу спаљено је и порушено 1941. године, а све што је саграђено у старом Угљевику порушено је због ширења рудника и градње новог Угљевика.
На простору општине Угљевик, рекли смо, најстарија јавна грађевина је црква у Горњем Забрђу, саграђена 1913. године, Најстарија грађевина у опстиниа има још неколико црквених објеката, значајних градитељских објеката подигнутих касније, а затим слиједи неколико споменичких комплекса посвећених догађајима у Другом свјетском рату, те низ значајних историјских мјеста, па би се тиме и исцрпела листа значајних културноисторијских објеката.
Иначе, прва школа на овом простору отворена је 1875/76. школске године у Забрђу.
Аустроугарска управа је одлучила да доведе жељезницу у Угљевик тек при крају Првог свјетског рата, када је војно уништила Србију и побила 1/3 њеног становништва и када јој се учинило да ће вјечно владати цјелокупним јужнословенским простором. Тек тада је ангажовала руске заробљенике да 1916. године почну изградњу пруге Бијељина – Рача и Бијељина – Угљевик, како би што лакше експлоатисала природна богатства ових крајева.
Kраљевина Југославија је до 1929. године одлучно подстакла и подизање рударског насеља (тада је већ увелико постојао рудник) у продужетку имања директора и управника (Kолона, Kолонија), а са десне стране Угљевичко-богутовачке ријеке, подигнуто је такође неколико јавних објеката. Тако се оформила варошица Угљевик – тако су је назвали становници дотадашњег села Угљевика “Мајдан” (назив из турског доба за рудник). У рударској колони “Kолони” 1936. године живјело је у 19 зграда 87 породица са 355 чланова, а рудник је тада бројао 250 запослених радника. Иначе, према попису из 1931. године, тадашња општина Угљевик (одн. Забрђе) коју је чинило осам села – бројала је 8.267 становника, од којих 8.020 православне вјере, 184 римокатолика, 30 муслимана, 24 евангелика