Манастир Тавна је православни манастир у епархији зворничко-тузланској. Проглашен је за национални споменик Босне и Херцеговине. Налазе се у Тавни, дијелу насеља Бањица, у подножју планине Мајевице, 25 км југозападно од Бијељине. Игуманија манастира од 2001. до 2023. била је Марта Манојловић.
Први пут се спомиње 1548. године. Народно предање, приписује његов постанак времену Немањића, времену краља Драгутина који је управљао овим крајевима и био познатији као “сремски краљ”. Троноски и Пећки љетопис говоре да су га подигли Драгутинови синови Владислав и Урошић. Данашња црква манастира Тавне, саграђена на мјесту првобитне цркве, свакако је старија од цркава осталих манастира овог краја: Озрена, Липља, Возуће и Гостовића. Помиње се већ у најранијим турским пореским дефтерима из 1533. и 1548. године, а од 1548. до 1586. помиње се изричито као манастир.
Манастир Тавна је страдао за вријеме османлијске владавине, али је био обновљен под водством хајдука. Народно предање обнову приписује Старини Новаку, хајдуком харамбаши из друге половине 16. вијека и његовом брату Радивоју. Манастирска црква била је живописана фрескама вјероватно почетком 17. вијека, јер скромни остаци фресака много подсјећају на фреске манастира Житомислића и Озрена, које су рађене у периоду од 1608.-1609. године.
За вријеме Карађорђевог устанка (1804-1813) био је игуман у Тавни Јефто (Јефтимије) Пљецо, човјек способан и популаран. Кад је у Србији букнуо устанак, пристадоше уз њега и многи Босанци из овог краја. Кад су Турци разбили устанике, вратише се босански устаници у свој крај, али пошто нису смјели да се врате кућама, крили су се по оближњим шумама и као хајдуци бранили народ од турског зулума. Кад су ови хајдуци дознали да је у манастиру Тавни засјео неки харачлија Китовница и да од народа узима велики порез, да сиротињу кињи и мучи, удари једна чета на манастир и побије све харачлије на челу са Китовницом. Тада Турци из околних села нападну на манастир, опљачкају га и попале. Калуђери се разбјегну. Било је то 1807. године. Тек послије поновног ослобођења Србије вратио се игуман Јефто и 1814. обновио свој манастир. Неимар је био Тома Милосављевић. Међутим, ускоро је дошло ново страдање манастира Тавна када га је поробио Осман паша. Тада калуђери нису напуштали манастир, већ одмах су приступили његовој обнови.
Манастир Тавна је током 18. и 19. вијека био врло значајно просвијетно сједиште у коме су се младићи, који би ишли за свештеницки позив, образовали. У овој школи су ђеца учила све до 1966. године, када је школство прешло у државне руке.
У вријеме босанско-херцеговачког устанка (1874. и 1875.) склонила се у манастир једна чета која је послије тешких окршаја дошла у манастир да вида своје рањенике. Дознавши то, Турци нападају манастир, сасјеку затечене рањенике, манастир опљачкају.
Између два рата, манастир се доста обновио под управом архимандрита Данила Билбије. Овђе су одржана и два велика сабора Хришћанске заједнице за цијелу Патријаршију.
Други свјетски рат је донио највеће разарање манастиру Тавни. Усташе су у јулу 1941. растјерале и интернирале калуђере. Манастир је неколико пута био бомбардован, а 1943. када се у манастир склонила једна партизанска болница, усташка војска је запалила конак. Тада је потпуно уништена библиотека, стари списи, а црква је донекле очувана. Највећа зртва био је Здравко Јовачиновић, кога су усташе стрељали на вратима манастира. На његовом гробу писе: ,,Убијен 1943. од усташке плаве дивизије чувајући и бранећи манастир.
